Сваки човек једнога дана зажели да сазна нешто о свом пореклу и свом корену. Та жеља прво се појави код људи у одмаклим годинама и одсељеним из завичаја. Исконска жеља за познањем свог корена и носталгија за завичајем тражи одговор на вековно питање: Ко смо, шта смо и одкуда смо? Знамо ли где је родно место и завичај наших родитеља и предака? Шта су радили и како су живели? Шта ми радимо и куда смо отишли „трбухом за крухом” у својим генерацијама? Са којом љубави (невестом) је неко и где почео да свија своје породично гнездо? Знамо ли редослед породичног стабла, наших челника и родоначелника и назив колена и ко су нам у њему: отац, деда, прадеда, чукун деда, наврндеда, аскурђел, курлебало, сукирдов и бела пчела?
Није био редак случај да би родитељи, током одговора на ова питања рекли својој деци ако су пристасали за женидбу или удају следеће: „Води рачуна са ким ћеш љубав водити и кога ћеш узети, чак и у седмом колену „пребаци ген”, а и грех је узимати својту за брачног друга. Братство и род треба поштовати и неговати”. Под братством се подразумевају они који потичу од једног родоначелника. Они имају једно Крсно име, они се међу собом пазе и чувају, па ма и по двадесет степени били далеко. Најрадије се зову именом родоначелника или општим најстаријим презименом, не узимају се па ма колико колена били далеко. Тако исто и не кумују један другоме. Пријатеља или кума једне братствене куће цело братство, из поштовања, зову кумом или пријатељем.
„ИМА МЕСТА НА СВЕТУ КОЈА НИСУ ЗА ЖИВЉЕЊЕ,
АЛИ ЈЕСУ ЗА ПРИЧАЊЕ, СОПОТНИЦА ЈЕ ЗА ОБОЈЕ”
Међу братственицима појавила се жеља да забележим оно што сам сазнао о првом досељавању братства ВУЛОВИЋА у Сопотницу и њиховим селидбама. Покојни Аџо Вукајле често говораше: „Ако се ништа не забележи, испашће да ту нисмо ни живели, јер, ето сваке године нас је ту све мање, а чак прети и опасност да се куће једна по једна почну затварати”.
У вези с тим сетих се златног новинарског правила: „Све што није записано, као да се није ни догодило”, и опомену ме да се посветим овом питању. Одговорити на ову тему, после прохујалих времена, није нимало лако. Писаних података је мало, а старијих људи још мање, чије би нам казивање добро дошло. Зато прихватајући се овог тешког, али часног посла, знам да примам велику обавезу на себе са стрепњом да ли ћу успети да дело приведем крају. Новинарску изреку примио сам као „Законоправило”, још из школских дана, па сам бележио многе ствари сматрајући да ће ми једног дана затребати. То се овога пута и догодило.
У жељи да млађим генерацијама оставим неко сазнање о својим прецима, уложио сам у овај рад доста труда и драгоценог времена. Рад сам почео поодавно, више пута почињао и одустајао. Схватио сам колико је овај посао одговоран и мукотрпан, па ми је тешко падало када не могу да продрем у суштину далеке прошлости својих предака. Све ове околности нагнале су ме да почнем изнова или да продужим тамо где сам стао. Зато коначно ставих предасе расположиву литературу, а осокољен саветом Великог Његоша „Прегаоцу Бог даје махове”, и отпочех, у име Бога, писати овај родослов.
Миле Вуловић
*Сав материјал је преузет из књиге "Родослов братства Вуловића из Сопотнице"